четвртак, 22. јануар 2009.

Vama je prepušteno na volju verovanje u nju...

Nedavno mi je neko napisao da sam žena sa hiljadu lica. Tvrdnja vrlo ozbiljna i vredna objašnjenja. Pitam se kako krenuti sa pričom? Možda baš sa sledećim rečima:

„Učitelju blagi, koje dobro da učinim da imam život večni?”

Matej.19,16

Moj život nije večni, ali ih posedujem ravno hiljadu! Već sam izbrbljala tu tajnu, ali mislim da i ne treba da ostane tajna, ko zna, možda se nekom išto desi, poučen ovom pričom.

U mom prvom životu bila sam neko ko se mnogo smejao, ko je svemu i svačemu verovao, ko je bio razdragan, veseo. Sećam se tih dana kao da se nisu desili pre nekih 355 života :)

Bila sam u stanju da zaplešem bez muzike, da zavolim bez pokrića, laži... njih sam primala i sa respektom se prema njima odnosila kao da su najveće istine. Oprost...oprost je nešto što je bilo i što je ostalo za svih hiljadu života i na to nasleđe nemam primedbi.

Jednog jutra, a bilo je obično, mada, u tom prvom životu, svako jutro je bilo divno, otišla sam do poštanskog sandučeta. Nevoljko ga otvorila, jer sam već bila naviknuta da je puno reklamnih poruka, puno novina lokalnog tipa, o računima da ne govorim.

Već sam krenula prema posebnom mestu gde smo odlagali papir za reciklažu, nezainteresovano prebirući po papirima, kad ugledah kovertu. Skoro da zaustih da kažem, obična bela koverta...to bi i bila, da na njoj nije bilo napisano moje ime i adresa krasnopisom!

Posmatrala sam ta prekrasno ispisana slova...čak mi se učinilo i moje ime lepše, nego što mi je to bilo obično, a onda misao „ko to još piše krasnopisom? Mora da je neka greška! Sve one koje poznajem, sumnjam da i znaju šta je olovka. Primam samo onu...kako se popularno zove, elektronska pošta. Pa i samoj mi ruka zadrhti kada trebam nešto olovkom da ispišem… nedostaju mi tipke...”

Odložila sam novine i reklamne listiće u kontejner i krenula prema stanu da pažljivo otvorim kovertu kako je ne bih oštetila, jer je bila raritet.

„Čestitamo, postali ste vlasnicom hiljadu života!”

Jedna rečenica, bez potpisa, bez imena pošiljaoca.

Nasmejah se. Ko bi još bio toliko lud pa poverovao u tako nešto?! Sačuvah pismo iz razloga koje vam već rekoh. Ostavila sam ga među one malobrojne, rukom ispisane, koje čuvam kao dragocenost i svedočanstvo jednog „mirisnog i toplog” vremena.

Nastavila sam da živim svoj prvi život i posve zaboravila na to čudno pismo.

Postojalo je nekoliko stvari u tom životu koje nisam razumevala. Kad vam pišem o svemu, moram i o tome.

Naprimer, nisam razumevala osećanja koja su se dešavala u meni kada me hvale, a da vam ne pričam o onima kada su me omalovažavali. Bila sam ubeđena da su za mnoge loše stvari koje su mi se dešavale, bili krivi ratovi, ljudska pokvarenost, usamljenost. Da vam ne pričam o mojoj želji da osvojim ljubav nečiju, da toj osobi postanem jedna, jedina, da samo ja imam eksluzivno pravo da se krećem po njegovom životu! Da vam sad ne nabrajam sve, ali eto...živela sam sa svim tim. To su bila moja unutrašnja preživljavanja koja se nisu prelomila na drugome, ali su meni donela mnogo nevolja.

A onda, jednu noć, bilo je 2 h, sad je svejedno da li je noću ili ujutro, tek tu noć, u taj cas, doživela sam svoju prvu smrt! Kako vam obajsniti smrt? Ono prvo što vam se javi, je neizdrživi fizički bol u grudima, od kojeg vam je zaustavljeno disanje. Oči registruju okolinu u vidu usporenih slika, likovi ljudi oko vas (ako ih ima) su razliveni, ako razumete šta hoću da kažem, usi registruju zvukove ali su oni tako daleki, ali dovoljno glasni da ih doživljavate kao ploču na gramofonu sa brzinom okretaja 33 (za ove mlađe, koji ne znaju šta je gramofon i broj obrtaja od 33, neka pogledaju negde u antikvarnicam)...

Smrt me je posetila, osetila sam joj sav čudni okus u ustima, a on je bio nekog gorko-metalnog okusa...ma ne, ne mogu vam pobliže objasniti. Ono što je usledilo, bila je misao „pismo!” i tog trenutka, bila sam svesna svog novog života.

Da vam ne pišem kako je otpočeo jednom grčevitom borbom, posve neravnopravnom, ja tek rođena, izmučenog tela, ubijenih osećaja, bez čula okusa, bez čula opipa, bez sluha i vida, morala sam da pronađem put kojim ću zakoračiti u taj novi život.

Trenutno živim svoj 356 život.

Divno je biti vlasnikom hiljadu života. To vam ne kažem zbog moje želje za večnošću. Večnost bi bila jezivo dosadna i za mene posve neprihvatljiva. Divota je upravo u tim momentima umiranja i ponovnog rađanja. Ali to nije samo čin umiranja i rađanja. Tu se smestilo ono najvrednije iz te čudne nagrade kojom sam, ne znam kojim povodom, nagrađena. Mogućnost prenošenja onog najbolje u sledeći život.

Ako vam kažem, da u ovom životu, nisam više okovana onim osećanjima prouzrokovanim rečima hvale; ako vam kažem da su pokušaji da se omalovažim na bilo koji način, nemoguća misija; ako vam kažem da sam se konačno obračunala sa krivcima svega onog što mi se loše desavalo, kažem krivcima, a beše samo jedan, vrlo lukavo sakriven u meni; ako vam kažem da sam se odrekla prava na eksluzivnost u ljubavi, bila sam poprilično blesava, kada je to u pitanju, kažem to sada, kada sam shvatila da je dovoljno da mogu sama da volim, bez ikakvog prizivanja ljubavi iz „dijaspore”... Dakle, ako vam sve to kažem, da li ćete mi verovati!?

Ustvari, svrha pisanja, ove istinite price i nije u tome da meni verujete. Svrha te priče je da poverujete u to da i sami možete postati vlasnikom hiljadu života!

Sve što trebate da učinite je da se naučite smejati, da se naučite radovati, veseliti, da se naučite voliti, a kvalitet svega toga biće, kroz naredne vam živote, unapređen u vašem željenom smeru. Krenite već sad...i ne zaboravite da svaki dan dobro prelistate poštu.

недеља, 18. јануар 2009.

OPET...
ETO DUGO ME NIJE BILO I PITAM SE JESAM LI KOME NEDOSTAJALA... A ONO SAMO JEDAN CITAC MOGA BLOGA.ALI NEMA VEZE,VAZNO JE BITISANJE i pisanje tako da ja svoj vecerasnji tekst posvecujem svim ZENAMA
Audriey Hepbern ,glumica,svakako je bila jedna od žena koju treba svrstati među najposebnije...Tajna njene lepote nije se bazirala na fizičkoj lepoti kojom je bila obdarena već na svetlu koje je nosila u sebi. Jednom prilikom, novinari su je zamolili da podeli svoje savete za lepotu žene. Evo šta je rekla:

Za atraktivne usne, govorite ljubazno
Za divne oči, pronađite i gledajte ono što je dobro u ljudima
Za dobru liniju, delite hranu sa gladnima
Za lepu kosu, dozvolite deci da provlače svoje prste jednom dnevno kroz nju.
Za dobro držanje, hodajte sa znanjem da nikada niste sami.
Ljudi, čak više nego stvari, trebaju obnavljanje, oživljavanje, potvrđivanje, prosuđivanje; nikada ne odbacujte nikoga.
Upamtite, ukoliko vam ikada treba pomoć, naći će te je na krajevima svake od vaših ruku. Kako odrastate, otkriti će te da imate dve ruke: jednu da pomognete sebi, a drugu da pomognete drugima
Lepota žene nije u odeći koju nosi, njenoj figuri ili frizuri. Lepota žene se ogleda u njenim očima, jer su ona vrata njenog srca, mesto gde ljubav počiva.
Lepota žene nije u njenoj vanjštini, nego se prava lepota žene ogleda u njenoj duši. To je pažnja koju ona nesebično pruža, ljubav koju ona pokazuje.
Lepota žene se povećava kako godine prolaze.