недеља, 12. децембар 2010.






oprostite dragim ljudima brzo...ako volite volite polako i bezrezervno,volite istinski,pravo,volite celim srcem,i nikada se ne kajte za ono što ste uradili...sad smo ovde u ovom životu i viši nikada...volite svaki trenuttak življenja...



igra svetlosti...čarobni štapić Deda Mraza šeta svuda!!!!















































































































volim zimuuuuuu...volim sneg,volim grudvanje,volim sankanje...ja sam jedna devojcica zarobljena u telu zene...





jos uvek titraju secanja na detinjstvo...zajednicki praznicni ruckovi,vecere...ali nista vise nije isto,ni mi,ni snegovi,ne mirisu ni kesteni...a nema vise ni meni onih dragih,najdrazih...ostaje samo secanje i verovanje da cemo,tamo nekada,opet biti zajedno...

субота, 11. децембар 2010.





"Kad prestaje djetinjstvo? Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad počneš da se briješ? Đavo će ga znati... (...) ...na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema šta da se priča, a laž su snovi... (...) Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvašnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mučkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos... Kad ono prestaje djetinjstvo? Kad ti netko prvi put na ulici kaže „Vi“? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ..." Đorđe Balašević

Ne idite tamo gde vas put navodi.

Idite tamo gde nema puta i

ostavite za sobom trag......

ako neznate u koju luku ste se uputili, tu vam nijedan

vetar ne moze pomoci....






volim sneg i radujem se svakoj pahulji... i evo šaljem ga malo i vama





radujem se predstojećim praznicima...u meni je još ono dete koje se potajno sanka i grudva u parkiću sa komšijskom decom...i neka traje to i verovanje u deda Mraza...pa šta?ima li šta lepše nego verovati...čitav naš život je bajka





počinje zagrevanje pred ove divne praznike...ja samo hoš čekam sneg...ne bude li ga to neće biti to...

neka vam novogodišnja noć bude drugačija od ovih noći...neka se oko vas zapletu nečije ruke pune ljubavi,neka vas nečiji pogled,koji osecate iza ledja peče onako baš muški...neka vas tu noć svi vole ludo do zadnjh atoma...i neka ta lepota primanja i davanja potraje čitav život...želim vam da tako zakoračite u NOVU 2011-tu...

субота, 02. октобар 2010.



voleti znaci...


Pitao si me koliko te volim... Volim? Ne.... ja zivim za tebe, od tebe, postala sam potpuno zavisna. Sta bih ti dala? Samo dah, pogled, zagrljaj... Onu zvezdu padalicu sto je pala kada smo se prvi put pogledali u oci, onako opijeni nekim cudnim mirisima.... Sta bih ucinila? Bolje me ne pitaj, jer spisak bi bio predugacak...

Kako da opisem ono sto osecam kada reci za to ne postoje. Ne umem... osecam da su mi te iste reci na vrhu prstiju, ali opet ostaju tu kao tajna, od svih sakrivena. Nikako dovoljno jake i naciljane, nikako srecene i dorecene... Samo srce i dusa onoga ko iskreno voli zna tu tajnu i cuva je. Da... Cuva i pored prica i pored slika, ljubav ne izlazi iz nas. Skriva se, ne dozvoljava da je iko dotakne i uprlja... to je ona prava, dragocena, jednom ispunjena zelja, zazeljena od male zvezde padalice... Nikada te ljubavi necu zaboraviti...


J'ai tenu à réaliser un petit montage à partir de l'inoubliable et bouleversant Love story qui ne manque jamais de me faire déborder le coeur... juste sublime. Je souhaitais partager ce tourbillon d'émotions avec vous ^^ "Une histoire d'amour C'est la chanson de l'océan les nuits d'été Un souve...

kradem ti uzdah i pletem ga u svoju kosu...noc priziva tvoje dodire
prsti preplicu najlepse reci ikada izgovorene...
nikad ne rekoh volim te
jer moja dusa tvojom dusom dise..


XXX


Postoje trenuci koji mogu promeniti zivot, koji se pamte. Postoje reci, koje se ne zaboravljaju; reci koje zigosu nasu dusu jer u njima osetimo istinski dodir drugog bica. Reci koje nas nose dalje od nase stvarnosti, reci koje nam se cine kao da su posudjene iz vecnosti, reci koje nosimo sa sobom u susret vecnosti. I takve reci pamtimo kao kapi onog letnog pljuska na licu, ciji dodir se ne zaboravlja...

ne zaboravlja cak ni onda kad se osuse i ispare s vremenom. Te reci i rukopis kojim su ispisane na stranicama nase duse, ne zaboravljamo ni onda kada nam se cini da je vreme osusilo onu zivotnu boju kojom su bile ispisane. I ove moje reci su podsetnik na te darovane reci..koje podsecaju kako je ljubav vecnost za voljene i zaljubljene a zaborav samo fraza i izgovor za nesrecne..

Gledam ti oči, a predamnom se širi horizont. Mešaš vreme, zvezde i prostor, lako kao pregršt peska. Gde sad da stanem, kad mi je put popločan ludim kamenjem? U ovoj noći senke skrivenih tajni razvedriće dan.

moje reci su moji glasnici ..moje reci su svetionici koje obasjavaju put do mesta na kome me ceka ..

Da ljudi znaju jedni drugima čitati misli, na ovom svetu ne bi bilo prijatelja.

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više.
Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak? Nije.
Ja, opet, ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Slaviša Pavlović

уторак, 23. март 2010.




jednostavno NAVIKA je navika...a nikako da se dovedem u red i krenem ovde da belezim svoje tuge i patnje,radosti i srece...
ne, dragi moji prijatelji znani i neznani...Ja se prvo latim olovke /ako uspem da je nadjem/.pa onda uzmem MOJU svesku misli /to se nekada zvalo dnevnik/...pa mi onda bas nekako bude lepo...moja pisana rec,moj rukopis...moj uzdah beleze stranice...to ce ostati iza mene,to ce moja deca citati...a ovaj blog je za neku trenutnu inspiraciju,i zato me nema bas tako cesto a i prilicno sam konfuzna ovih dana...potrebno mi je da budem malo sama.