субота, 02. октобар 2010.



voleti znaci...


Pitao si me koliko te volim... Volim? Ne.... ja zivim za tebe, od tebe, postala sam potpuno zavisna. Sta bih ti dala? Samo dah, pogled, zagrljaj... Onu zvezdu padalicu sto je pala kada smo se prvi put pogledali u oci, onako opijeni nekim cudnim mirisima.... Sta bih ucinila? Bolje me ne pitaj, jer spisak bi bio predugacak...

Kako da opisem ono sto osecam kada reci za to ne postoje. Ne umem... osecam da su mi te iste reci na vrhu prstiju, ali opet ostaju tu kao tajna, od svih sakrivena. Nikako dovoljno jake i naciljane, nikako srecene i dorecene... Samo srce i dusa onoga ko iskreno voli zna tu tajnu i cuva je. Da... Cuva i pored prica i pored slika, ljubav ne izlazi iz nas. Skriva se, ne dozvoljava da je iko dotakne i uprlja... to je ona prava, dragocena, jednom ispunjena zelja, zazeljena od male zvezde padalice... Nikada te ljubavi necu zaboraviti...


J'ai tenu à réaliser un petit montage à partir de l'inoubliable et bouleversant Love story qui ne manque jamais de me faire déborder le coeur... juste sublime. Je souhaitais partager ce tourbillon d'émotions avec vous ^^ "Une histoire d'amour C'est la chanson de l'océan les nuits d'été Un souve...

kradem ti uzdah i pletem ga u svoju kosu...noc priziva tvoje dodire
prsti preplicu najlepse reci ikada izgovorene...
nikad ne rekoh volim te
jer moja dusa tvojom dusom dise..


XXX


Postoje trenuci koji mogu promeniti zivot, koji se pamte. Postoje reci, koje se ne zaboravljaju; reci koje zigosu nasu dusu jer u njima osetimo istinski dodir drugog bica. Reci koje nas nose dalje od nase stvarnosti, reci koje nam se cine kao da su posudjene iz vecnosti, reci koje nosimo sa sobom u susret vecnosti. I takve reci pamtimo kao kapi onog letnog pljuska na licu, ciji dodir se ne zaboravlja...

ne zaboravlja cak ni onda kad se osuse i ispare s vremenom. Te reci i rukopis kojim su ispisane na stranicama nase duse, ne zaboravljamo ni onda kada nam se cini da je vreme osusilo onu zivotnu boju kojom su bile ispisane. I ove moje reci su podsetnik na te darovane reci..koje podsecaju kako je ljubav vecnost za voljene i zaljubljene a zaborav samo fraza i izgovor za nesrecne..

Gledam ti oči, a predamnom se širi horizont. Mešaš vreme, zvezde i prostor, lako kao pregršt peska. Gde sad da stanem, kad mi je put popločan ludim kamenjem? U ovoj noći senke skrivenih tajni razvedriće dan.

moje reci su moji glasnici ..moje reci su svetionici koje obasjavaju put do mesta na kome me ceka ..

Da ljudi znaju jedni drugima čitati misli, na ovom svetu ne bi bilo prijatelja.

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više.
Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak? Nije.
Ja, opet, ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

I dok je tako sedeo u sobi, trudeći se da tuga što pre prođe, bio je sve tužniji. Onomad, kada je bio srećan, a sam, sreća se nije množila, nego delila. Neverovatno, koliko su jednostavna pravila prirode. Ako tugu podelimo sa nekim, smanjiće se, ako sreću delimo, udvostručiće se. A opet, mi ljudi, često uvek postupimo suprotno.

Slaviša Pavlović