субота, 12. фебруар 2011.

Kod Nastasje u kuhinji

Kod Nastasje u kuhinji

Potrebno :
- 1 kg piletine (ja - belo meso)
- 8 dl mleka
- 5 glavica luka
- 2,5 dl slatke pavlake
- 50 g rendanog sira (koji imate/volite)
- 50 g parmezana
- so, biber
- ulje

Od ovog moz' da jede bar cetvoro. Ja delila na pola.

Pa prvo : piletinu (seckanu na neke kockice, recimo) osoliti i biberiti propisno, pa prziti na ulju, par minuta. Dislocirati je u serpu gde ce da se kuva. Turiti mleko - oko 0,5 l. Nek' se krcka.

U tiganju (koji niste oprali :D) isprziti luk seckan na kolutice. I njega ubaciti u serpu sa mesom. Ako treba, osolite jos. I biberite, jasta.

Sve to tako drndati nekih 30 min, postepeno dodajuci onaj ostatak mleka. Pred kraj, dodati slatku pavlaku i nek' krcka jos koji min. Kad se smakne s ringle, ubaciti sir.

Onda, istresite u vatrostalnu ciniju. Pospite parmezanom, neka se zapece samo (rerna na 200'C, par minuta).

Sluzite uz pire krompir + salatu. Mmmmmm... NJAM!


Svaki kraj je jedan novi pocetak

child_500

Сећам се, што кажу, као да је јуче било...

Стајао сам, те мајске ноћи, у кошуљи и ланеним бермудама, псовао кишу која је почела да пада, и чекао њу.

Каснила је, као и увек. У налету својих најсочнијих псовки чуо сам њено кикотање:

- Извини што касним, срећо – рекла је- морала сам да осушим косу!

Поново се насмејала. Орасположио сам се. Пољубио сам је у образ... Другарски...

Сели смо на нашу клупу. Било је крајње глупо и неоригинално што смо је тако звали, јер смо се познавали годину дана па те Нушићеве форе баш и нису ишле уз „децу“ од осамнаест лета.

Интензивно смо се дружили тек два месеца...или већ два месеца.

Причали смо, смејали се, гледали једно у друго...

Почело је да грми. Ухватила ме је за руку, чврсто. Главе су нам се приближиле. Промрмљала је: „Немој!“, а почео је пљусак. Као да ми је читала мисли, мада ми је деловала као да је и сама збуњена.

Стали смо испод неке терасе, како бисмо побегли од пљуска. Загрлила ме је, али...Нешто у мени ме је терало да подигнем главу. То исто нешто ме је вероватно натерало и да подигнем њену главу и да је погледам, некако другачије.

За ово следеће не знам да ли је нешто било криво, али знам да смо се љубили....На киши...Мало смо ћутали, мало се гледали, па мало опет љубили, све док није викнула: „Ово није у реду!“, и отрчала ка станици. Не знам зашто, али нисам пошао за њом, већ кући...

Назвао сам је. Рекла ми је да је покисла. Мало ми се извињавала, а онда ми је рекла: „Више никад неће бити као пре, знаш?“

Занемео сам. Наставила је да прича: „Нећемо моћи да се виђамо неко време, али...Дођи ми на матуру! Осмог! То је за десет дана!“

Спустио сам слушалицу. Нисам је звао, није ме звала тих десет дана.

Тог осмог јуна сам сео у аутобус, изашао на следећој станци, отишао у кафану и напио се као никада до тада.

Од тад се више нисмо ни чули ни видели, а ево, прошло је петнаест година. Ни следећег осмог јуна, а ни оних четрнаест после тог, нисам заобилазио кафану.

Осми јун је био крај са њом и почетак без ње...

Војислав Драговић, 4/4, шк. год. 2009/2010.

***

Да ли сте се икада запитали колико људи, ствари, пријатељстава, љубави је остало иза нас? Како време неумитноо тече и односи драге успомене? Колико смо прилика пропустили, времена изгубили, поред колико ствари смо прошли узимајући их здраво за готово? Колико смо промена доживели, а нисмо их искористили за неки нови, бољи почетак?

Сваки крај јесте нови почетак, јер крај није завршетак свега, већ почетак неког новог периода, односно стазе у животу. Након сваког краја остају забележени у нама слике, мириси и звуци, да их заувек памтимо као драго сећање, тугу или животну лекцију.

Кажу да све док постојимо у нама живе и наша сећања. Она су наше звезде водиље које нам помажу да лакше прихватимо промене, нове људе, нове ствари, нове прилике или нас пак уче да се боримо за своје циљеве.

А онда, када крај уступи место почетку, у њега улазимо зрелији и богатији за још једно искуство и спремнији да се боримо са свим изазовима које нам живот намеће. Можда, да се ми питамо, до краја не би ни дошло, али живот је тај који нас тера да се прилагођавамо, боримо, опстјемо и изнова нам даје шансу да надокнадимо пропуштено, стекнемо жељено и повратимо изгубљено.

Из страха и незнања, сами се ретко одлучујемо на нове почетке иако нам они доносе још много драгих људи, нових пријатељстава, љубави, нових победа и прилика које ћемо, поучени искуством, знати боље д искористимо.

У вртлогу страха, наде, ишчекивања, несигурно корачамо путем који води из познатог у непознато, путем поплочаним амбицијама, жељама и идеалима, путем који нас можда овди у неко боље сутра.

На крају, када се моја генерација растаје и када широм отварамо врата зрелости и света одраслих, када свако од нас бира властити пут, у потрази за срећом, остаје нам бар да се надамо да ће се ти путеви једног дана поново укрстити.

Александра Граховац, 4/9

***

Јуна 2010. испратисмо још једну генерацију. Бивши ученици посташе студенти, а у мојој „архиви“ осташе неки њихови задаци.

Занимало ме је како размишљају о крајевима и почецима и добих многе занимљиве одговоре. Данас прилажем два.

Аутор првог задатка, Војислав, тренутно је студент новинарства, а аутор другог, Александра, студент економије.



ADA CIGANLIJA
odlomak iz romana"Povratak kosave u Beograd"

14. август 1997.

Кад се помене Aда, већина прво помисли на језеро, купање. До сад сам и ја одлазио само зато.

Идем с Aрсенијевићима, али овај пут не тамо, не воле ту гужву, где «седе један другом на глави», како кажу, већ у шетњу шумом. Зађемо мало дубље, у неуређенији део. Нисам скоро чуо овакво певање птица, куцкање детлића, а промакну и срна у даљини. Кажу, има и зечева, многих врста биљака и гљива... Ових око 160 ha још нетакнуте шуме им је последње уточиште.

Успут сазнајем, из занимљиве историје Aде, почев од самог имена.

Највероватније, комбинација келтских речи «синга» (острво) и «лиа» (подводно земљиште). Временом је израз промењен у Циганлија. У давна времена, представљала је удаљену периферију. Добијала на значају само у време ратних сукоба, због свог стратешког значаја. Један од најранијих записа ратних дејстава на Aди Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Aди) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда.

Други интересантан запис потиче из 1788. кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом,био смештен на Aди. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, «фрајкори», чији су припадници били Карађорђе, Aлекса Ненадовић, и друге потоње вође и хероји српских устанака.

После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Aду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу. Књаз Милош, погубивши, како се зна, обојицу, прогласи Aду за «државно добро».

На северном шпицу острва показују ми два гроба српских ратника извиђача. Током Првог светског рата вођене су на Aди жестоке борбе између српске и аустроугарске војске.

Прво Европско првенство у веслању, 1932. На Aди изграђене трибине за око 2500 људи.

Чује се звук који подсећа на хук из дубине шума

unikatni mali beogradjani

pticica_zima_450

Грицко, Гринго, Орион, Истинољуб, Лењин, Јеленче, Малибор, Јесењин, Витаминац... нису имена из бајки, него дечака који су прошле године рођени у престоници.Међу „принцезама” посебно су се истакле Богородица, Чајка, Одисеја, Палома, Небодерка, Утијеха, Пепељуга, Бубица, Цурица, Детелинка, Хера...

Оно што спаја ове мале Београђане је – јединственост њихових личних имена. Нико сем њих у главном граду не зове се тако!

Протекле године, према подацима Градског завода за информатику и статистику, само по једна престоничка беба добила је овакво несвакидашње име. Она ипак нису погрдна нити се косе са обичајима, тако да су захтевима родитеља матичари могли и да прогледају кроз прсте. Било јепредлога којe су морали да одбију. Када је отац желео да свог првенца назове по Петру Другом, у општини Савски венац нису могли да одобре његов необични предлог. Није у складу са нашим обичајима, нити се отац тог малишана зове Петар, образложила је Милица Новаковић, шеф одсека за лична стања грађана општине Савски венац. Недавно је на врата матичара закуцао и брачни пар који је желео да се њихово дете упише у књиге као Обилић. Посаветовали су их да то име није у интересу детета, као и да није у складу са овдашњом традицијом, родитељи су били упорни па је име ипак уписано.

Да се детету не сме дати погрдно или име које није у складу са обичајима средине, прописује Породични закон. У таквим ситуацијама матичари се не налазе често, али су ипак уписали неколико необичних имена – Водан, Опролећована и то неколико пута, Киша... Роми често дају малишанима имена из популарних ТВ серија, тако да улицама главног града шетају Шехерезаде... Недавно је уписан и Марадона. Онур за сада није дошао на дневни ред, барем не у овој општини.

– У Србији није уобичајено да је име дуже од две речи, мада то закон није забранио, јер можете детету дати име и од три речи. Са презименом онда имамо четири речи па су родитељи у законској обавези да се изјасне којим ће се личним именом дете служити у правном саобраћају – објашњава Милица Новаковић.

Свака особа старија од 15 година може да промени своје име и презиме, без ичије сагласности, при чему је дужна да матичној служби достави крштеницу, уверење о држављанству, потврду да није осуђивана и уверење да је измирила порез. У искуству матичара међутим нема толико примера када неко жели да промени лично име, јер суграђанима чешће смета презиме.

Из Завода за статистику поручују да у Београду постоји много особа са јединственом комбинацијом имена и презимена. Неки од њих су Сретеније Зоркић, Јошко Чолаковић, Пива Гроздановић, Миомир Ђурђевић, Ненад Гмизић, Реља Турудић, Борис Бањевић, Марија Шасивари, Милица Папуга... У главном граду живи само по један мушкарац који носи презиме Оплакан, Марс, Чорба, Поправак или Послушни, док су градске даме власнице уникатних презимена Барјактар, Баснић, Беч, Бистрица, Календар, Калуђер...

М. Р. Б.

објављено: 29.01.2011


evo malo i poucnih prica kojima se treba vracati,bar povremeno...

UDALJENOST

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:

- Zašto ljudi viču kad su ljuti?

Učenici su razmišljali neko vreme:

- Zato što izgubimo strpljenje, zato vičemo – reče jedan.

- Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe? – pita učitelj – zar nije moguće govoriti tiho i lagano?

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja. Naposletku je objasnio:

- Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje. Zato moraju vikati jedno na drugo, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

- Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube? Ne viču jedno na drugo, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala. A, šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više se zbližuju u svojoj ljubavi. Konačno, ne treba im više ni šapat. Samo se gledaju, i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.

Onda je rekao:

- Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad.


CAROBNA CINIJA


Jednom davno, u jednom gradu imena nevažna, rodio se čovek nevažna porekla. Sudbina mu nije dala kralja za oca i kraljicu majku već osmeh od uha do uha, pogled pun zvezda i noge – taman za trčanje.

Jurcajući tako, nasmejana lica, nabasao je jednog majskog dana na svoju srodnu dušu. Beše to osoba po svemu slična njemu ali u ženskom obliku.

I ljubav se prepoznala. Poljane su postale njihov dom. Nebo njihovo pozorište, a planine zagonetka koju su zajedno sa velikim zadovoljstvom odgonetali.

Svet je bio pun boja i mirisa i radost je stanovala u njihovim srcima.

Ali….

Jednoga dana tumarajući pokraj potoka u obližnjem šumarku, pronašli su staru činiju zanimljivih šara. Vetar, probijajući se kroz gusto lišće došapnuo im je da je činija čarobna i da se čarolija činije sastoji u tome što svaku suzu koja u nju kane istog momenta pretvara u biser.

Suza? Biser?

I jedno i drugo behu nepotrebne reči koje nisu nikad upotrebljavali. Jer od imovine imahu samo zvezde u očima, osmeh na usnama i radost u srcu. Duše pune pesama i noge – taman za trčanje. I nisu primećivali da im nešto fali. Pa tako ni biseri, a još manje (ili baš sasvim podjednako) suze.

Ali…

„Sa biserima… mogli bismo da otkrijemo neke nove planine.“ – rekao joj je.

„I ove naše su divne i nismo ni njih sasvim odgonetnuli.“ – odgovorila je.

„Znam, ali od bisera bih mogao da ti napravim najlepšu ogrlicu.“

„ Ja sam mislila da sam ti i ovako lepa.“

„Mogli bismo da kupimo dvorac i potpuno zaštićeni od svega živimo u njemu.“

„Tvoje grudi su moj jastuk najmekši, a ruka tvoja jedini pokrivač koji mi treba. Tvoj pogled pun topline jedina hrana, a naša ljubav pruža mi zaštitu jaču od zidova svih dvoraca, zar ne misliš i ti tako?“

„Da“ rekao joj je oborena pogleda i krišom poneo šarenu činiju sa sobom.

„Zbog nje. Ona je moja Princeza i hoću život da joj učinim bajkom“ – prošaputao je sebi u bradu.

Ne znajući da je on činiju ipak poneo, bila je srećna što živi u bajci. Jedinoj koja joj treba. Njenoj bajci uz njenog Princa. Najlepšeg. Jedinog. Ikad!

I tako je puna tajni, činija bez poklopca, krišom uneta u njihove živote.

On – željan i nestrpljiv da je iznenadi, odlazio bi svakoga dana negde sam. Sedao na travu ispred pećine i bezuspešno pokušavao da zaplače.

Jer…

Iako je bio siromašan (ako se pod siromaštvom podrazumeva odsustvo bisera i dvoraca), moglo bi se reći da je imao sve što mu treba i stoga ama baš nikakvog razloga za suze.

Ona – nije joj bilo jasno gde on to svakoga dana žuri i zašto je ostavlja samu. Postajala je sve češće i sve duže tužna. Pokušavala da odgonetne razlog. Postavljala pitanja i dobijala lažne odogovore. Prepoznavala je laž, jer laž pušta otrove … i hladna je kao smrt sama… ali istinu nikako nije mogla da dokuči.

Tako je činija u njihove živote unela i prvi mehur praznine. Prazninu je popunio kao noć crni muk. Kada jedno ne zna šta treba da pita a drugo izbegava da bude pitano.

„Ionako to radim za nas. Ko zna koliko novih svetova sa biserima možemo zajedno otkriti. Biće joj drago. Videće. I biće ponosna na mene!“

Nije shvatao da ona misli kako je on više ne voli. Nije shvatao kakav je to bol u njoj izazivalo. Da joj duša svakodnevno trune a celo telo pati. Nije video, jer ju je sve manje gledao, da joj se u očima gasi sjaj. A naviru hladnoća i strah. Laž, i bol koju ta laž donosi rasle su. Pojavile su se prve svadje. Sa prvim svadjama – i prve suze. Odmah potom njegov osmeh.

„Radi! Zaista pretvara suze u bisere! A njena tuga je izvor mojih suza! Izdržaćemo malo, posle ću joj sve objasniti. Samo još malo bisera da nam sakupim. Za nas. I našu sreću!“

Njena tuga je svakoga dana rasla, pa su se i njegove suze i biseri nizali.

„Volim je, samo sada ne mogu još sve da joj objasnim. Trenutno moramo ovako. Biće mi zahvalna. A naša ljubav, pa – rekla je i sama, ionako je jača od svakoga zla. Ako me voli, zaista voli – izdržaće!“

Dani su prolazili i ona je polako prestala da ga pita gde ide. Prestala da misli kome to žuri. Prestala da se nada njegovom zagrljaju. Zaboravila da se smeje.

Ni on se više nije smejao ali je bio zadovoljan što se biseri množe „Još malo“ pravdao se „Još samo mesec-dva. Pa šta je to za večnost koju želim sa njom da provedem!“

Pesma je usahla. Zvezde su padale jedna po jedna. Želja se sušila. Damari prestali. Osmeh potpuno iščezao, a sokovi iz tela isparili. I jednoga dana – život ju je i sasvim napustio.

Vrativši se iz pećine u kojoj je sakupljao bisere, našao je nepomično telo jedine žene koju je iskreno voleo, staklenih očiju uprtih u nebo na kom su nekada sijale njihove zvezde vodilje. I svuda oko njenog tela, po pesku u pećini, rukom ispisano:

„Zašto si me ostavio?“

Zurio je u neverici u kesicu punu najlepših bisera, probranih samo za nju, koju joj je taj dan poneo – rešen da joj konačno otkrije prave razloge i obraduje je planovima koje ima za njih dvoje.

Danas je, zapravo, prvi put posle dužeg vremena ponovo potrčao nošen vetrom i željom.

Danas mu se, zapravo, prvi put posle dužeg vremena u očima ponovo pojavila ljubav.

(obećao je da ćemo kraj pisati zajedno …. čekam … kontračarolija, naravno, postoji ali je mora otkriti sam … nastaviće se …)



KAMENO SRCE

Lagana kišica rominja i sliva mi se već niz ionako mokro lice od suza…
Kao da želi oprati i sakriti one tragove boli koje si ostavio za sobom…
Ne mora se ni truditi, ionako je uzalud, a ja plačem i dalje zajedno s njom…
Ostavljena sam sam na milost i nemilost okutnog sveta, tu na ulici kao zaboravljena, podrpana igračka koja je dosadila nekom detetu, pa ju je odbacilo bez imalo griže savesti.
Ipak, kao da u meni postoji mala iskrica nade da ćeš se okrenuti, potrčati mi natrag u zagrljaj i reci da je sve ovo samo ružan san…
Zašto se ne okrečeš?!?
Zašto me ostavljaš samu?!?
Nakon svega što smo prošli, zašto baš ti mi zabijaš nož u leđa??!!
Ljubavi zar sam ja to stvarno zaslužila??
Svaku tvoju reč sam upijala, makar me bolela više od najjačeg udarca… Na svaki tvoj pogled pun mržnje srce mi je stalo na tren neverujući da se to stvarno dešava…
Jedino ti znaš svaku moju manu, svaki nedostatak, grešku u mom kodu, moje snove, moja maštanja, moje želje, moje radosti i moje tuge…
Pa kako si mogao iskoristiti to??!!
Baciti me u očaj u suze, gledati kako zapomažem i molim da me voliš…?! Ja te molim: Voli me! NE ostavljaj me! Voli me!
Tebi sam verovala. Dala sam ti sve… Svaki deo sebe; svaki udisaj, osmeh, zagljaj, poljubac… Samo tebi, nikome više…
Ne mogu verovati kakav si postao…
Što se dogodilo…? Što sam krivo učinila, osim što sam ti dala srce na dlanu. Ono srce koje si mi sama učinila većim i boljim, a sada ga gaziš kao da nikada i nije bilo tvoje.
Kako da verujem da si me ikada i volela.? Da sve ono što si mi rekla nije bila iluzija..?!
Možda te volim previše pa sam oslepela od te ljubavi i ne želim ti naći manu. Ne želim i ne mogu…
Sada je pravo vreme da kažem:
Grome pogodi me! – ionako ova kiša me čini tužnijom i jadnijom, a ne ispire ono što bi trebala.
Onaj gore ne čuje moje zapomaganje, ne vidi moj jad, a tvoj lik nestaje u daljini ni ne osvrcuci se.


Zbogom ljubavi, sada znam da si ti bio meni sve, a ja tebi ništa. Ništa, ili manje od toga.
Samo ružan san koji ćeš vremenom zaboraviti kao da ga nikad nisi ni sanjao…
Od moga srca si upravo napravio onakvo kakvo imaš i sam… Kameno…
A toga sam se i bojala...



VRT RUZA

Bio je jednom jedan vrt ogroman pun prelepih ruza,boja i mirisa.Malo zapusten ali lep.Dolazili bi ljudi,malo se divili neki pogledali i odlazili.
U celom tom vrtu u tamnom kutku nekom,prepunom zbunja i trnja bila je i jedna ruza izdvojena tamne boje skoro crna.Samo kada bi se neko više zagledao video bi bljestavo malo svetlo u svoj toj tami.
Ko god je pokusao malo vise da se zagleda u nju i proba da je dodirne ustuknuo bi od silnog trnja oko nje koje je nemilosrdno bolo.
Nije bila kao druge ruze iako je pripadala istoj vrsti.
Njene latice su bile guste,somotne sa nekim tamnim mrljama,neke latice su opale i pocela je da se susi i vene u odnosu na ostale ruze u vrtu koje su imale jako puno svetla oko sebe.
Bilo joj je svejedno …
Neki slucajni prolaznik je svratio u vrt,dopalo mu se toliko ruza na jednom mestu,toliko lepote toliko raznovrsnih mirisa.
Poceo je cesce da dolazi,seta i posmatra ruze…
Slucajno je bacio pogled na trnovito mesto i ugledao malo svetlo iz tamne ruze.Vuklo ga je nešto da joj se priblizi i pored neugledne okoline oko nje,neki cudan miris je dolazio iz tog kutka.
Poceo je da rasciscava oko nje,ruza koja je navikla na taj deo vrta
nije bila tuzna da je u tom delu i da je sama u tom kutu.
Samo ponekad bi je seta dotakla …
Cudila se njemu koliko upornosti da ociti mesto na kome je bila.
Njene latice su se osvezile pocela je da mirise a on je udisao mnogo toga na jednom mestu.
Bilo je tu svega od mirisa proslosti,oziljaka,osmeha,suza,ljutnje,
sadasnjosti.Prijalo im je da budu skupa…
Ona tamna, divlja i on uporan donoseci joj svetlo.
S vremena na vreme bi je napustao jer je ruza navikla na divljinu strasno bola,da su mu ruke bile cesto ogrebane i ranjave krvarile.
Morao je da zaceli rane,odlazio bi drugim ruzama koje su se radovale njegovoj poseti otvarale svoje latice ka njemu.
Mirisale,svetlele … a on udisao njihov miris.
Cesto bi se osvrnuo i pogledao u tamni kutak da ga ruza ne vidi ali ona je osecala da je tu sa njom, i ako je pored drugih ruza.
Posmatrala bi ga cutala i mislila o njemu.
Nekad bi razmišljao da je ostavi ali nešto mu to nije dalo da uradi
nešto u njima.
Opet bi se vracao njoj trnovito divljoj ruzi ali ona bi ga brzo nakon malo vremena opet ubola … ni sama nije bila svesna zašto je to tako.Kad god bi joj se priblizio druge ruze bi podivljale,bile su zavidne na nju tamnu pa bi još vise trnja oko nje obavijale,ismevale je a ruza je cutala,posmatrala ponekad strasno zamahnula svojim trnjem i nastavljala da ceka …
Nije znala šta je to u njoj zašto ga bode kada joj pridje a onda je shvatila da joj je smetalo sto odlazi u vrt ,sto je ostavlja.
Shvatila je da je navikla da se u tamnom kutku probija na malo svetlosti pored ruza u vrtu kojima je svetlost bila odmah ponudjena.
Shvatila je da joj je potreban takav kakav joj je prisao,otvorila je sve u sebi i on njoj.Iscelio je a da nije bio svestan da je ta ruza trebala da nestane tiho uz njeno pomirenje sa tim da nestaje.
A on podario joj je svetlo svakog momenta kada je bio sa njom,kada ga nije bilo cekala ga je,strahovala u sebi da nece nikad doci,i molila za njegov zivot …Svejedno joj je bilo sto je daleko od nje,
niko joj nije bio blizi od njega.
Niko nije umeo da joj se priblizi sem njega.Kad god ga nije bilo i nije mogla da ga vidi u nekom udaljenom delu vrta ona je bila pored njega u njemu i on u njoj.
Ruze su gledale i cudile joj se … iz tamne ruze sve vise svetlosti je izbijalo da su mnoge poželele tu bljestavu svetlost.
Cudila se i ona tome u sebi šta se desava sa njom.
Razumela je sebe kroz njega i dosla do saznanja da ga neizmerno voli.
Ne kao njegovu spoljasnost vec njega u njemu,njega u njoj.
Još jedno strasno saznanje da ce uvek biti sa njim duboko u sebi ,razumela je da je postao njen zivot,njena sreca jer njegovim odlaskom otisao bi jedan deo nje … i zivot nebi imao smisla.
Razumela je da ne može da živi bez njega …
Da joj se rusi ceo svet u jednom da je njena suza u oku .
Ona je još uvek u svom tamnom kutku i
umrece za njim,sa njim u sebi cekajuci ga …



VISNJE

- Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?
Gotovo sve vreme se svađamo.

- A ti? Voliš li višnje?!

- Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze?

- A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!

- Da, naravno!!!

- E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLjUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE…


10 ZIVOTNIH ZAKONA

ŽIVOTNI ZAKON #1: ILI SHVATATE ILI NE SHVATATE
Strategija: pridružite se onima koji shvataju

ŽIVOTNI ZAKON #2: SAMI STVARATE SVOJ DOŽIVLJAJ SVETA
Strategija: priznajte i prihvatite odgovornost za svoj život

ŽIVOTNI ZAKON #3: LJUDI RADE ONO ŠTO USPEVA
Strategija: odredite šta i vi i drugi dobijate određenim ponašanjem

ŽIVOTNI ZAKON #4: NE MOŽETE DA IZMENITE ONO ŠTO NE OSEĆATE
Strategija: budite realni u vezi svog života i svih ostalih života u njemu.

ŽIVOTNI ZAKON #5­: ŽIVOT NAGRAĐUJE DELA
Strategija: pažljivo donesite odluku, a zatim povucite okidač

ŽIVOTNI ZAKON #6: NE POSTOJI STVARNOST, POSTOJI SAMO PERCEPCIJA
Strategija: identifikujte filtere kroz koje posmatrate svijet

ŽIVOTNI ZAKON #7: ŽIVOTOM VALJA UPRAVLJATI, A NE POPRAVLJATI GA
Strategija: preuzmite i zadržite kontrolu nad svojim životom

ŽIVOTNI ZAKON #8: LJUDE UČIMO KAKO DA SE PONAŠAJU PREMA NAMA
Strategija: bolje diktirajte njihovo ponašanje nego da se žalite na to ponašanje

ŽIVOTNI ZAKON #9: SNAGA JE U PRAŠTANJU
Strategija: bes i gorčina najviše štete vama samima

ŽIVOTNI ZAKON #10: MORATE DA ZNATE ŠTA HOĆETE DA BISTE TO ZAHTEVALI
Strategija: jasno odredite šta hoćete i pokušajte to ostvariti.


PRIMENITE ZAKON PRASTANJA

Kakva je tvoja ljubav

evo jedne vezbe:

prvo uzmete list papira i napravite listu svih onih ljudi za koje smatrate da su vas uvredili na bilo koji nacin

drugo,krenite po redu,procitajte ime,udubite se mislima u ono sto se desilo u okviru te situacije,i recite:

oprastam mu (joj)za sve,a sada vise ne zelim da razmisljam o tome.

ponovite ove reci dva ili tri puta za svaku osobu sa spiska.zatim odlozite spisak na stranu

od tog trenutka nadalje,kad god pomislite na tu osobu ili tu situaciju,istog momenta sasecite u korenu negativnu emociju koja vas ispunjava tako sto cete reci:"oprastam mu(joj)za sve"a zatim razmisljajte o drugim stvarima...

Čitav vaš život će početi da se otvara kada konačno budete oprostili i oslobodili se svake pomisli na sadržaje tih situacija. Opraštanje je ključ koji otvara carstvo unutrašnjeg mira, najteža stvar koju ste ikada učinili, ali isto tako i najvažnija stvar u životu.


TRI PITANJA

“…Postoje samo dve stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti.”

Starac je nastavio: “Videćeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono što ti misliš da je Prošlost. Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću” – obećao je starac.

Mladić reče: “Znači, svaki put kada osetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje.”

“Da”, – odgovorio je starac.

“Vreme za učenje”, još jednom je to potvrđivao, “jeste svako vreme kada želiš da učiniš Sadašnjost boljom od Prošlosti. Kada si uznemiren, ili imaš bilo kakva druga negativna osećanja o Prošlosti koja se mešaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vreme da pogledaš u Prošlost i naučiš nešto iz nje.”

Mladić je upitao: “Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osećam nešto negativno?”

Starac spremno odgovori: “Jer tada možeš da iskoristiš svoja osećanja da te nečemu nauče.”

“I kako to da uradim?” – odvrati mladić.

Starac je odgovorio: “Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije što možeš:
1. Šta se zaista desilo u prošlosti?
2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga? i
3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?”


ZENA IZVOR SVEGA

Žena zaboravlja lakše nego muškarac, ali se ona i lakše seća onog što je zaboravila.
Agata Kristi

Nema na svetu ružnih žena. Postoje samo žene koje ne znaju da bi s malo truda mogle da budu lepe.
Kristijan Dior

Lepe žene nikad ne sumnjaju u svoju inteligenciju, ali inteligentne žene uvek sumnjaju u svoju lepotu.
Isidora Dankan

Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo.
Andrić

Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne.
Dučić

Ko može upravljati jednom ženom, može upravljati i jednim narodom.
Balzak

Voljena žena nikad ne može da ostari.
Maksim Gorki


Ako hoćeš da ubediš muškarca u nešto – priđi mu razumu, a ako hoćeš da ubediš ženu u nešto – priđi joj srcu.
Poslovica

RECEPT ZA LJUBAV

53_5bba6.jpg

Potrebni sastojci:

1 čaša Vere

4 čaše Ljubavi

3 čaše Dobrote

2 čaše Strpljenja

4 čaše Razumevanja

5 litara Nežnosti

1 litar Humora

Način pripreme:

Uzeti Ljubav i Strpljenje i pri neprestanom mešanju postepeno dodavati Veru dok se smesa ne izjednači.

Odvojeno u drugom sudu umutiti Dobrotu sa Razumevanjem i Nežnošću.

Dobijene smese spojiti u jednu tepsiju, premazati Humorom i lagano peći na sunčevim zracima.

Servirati svakodnevno sa osmehom.

Uživajte!!!!


PUSTITE CASU!!!

crnovinofu2_500_01



Profesor je započeo nastavu tako što je u ruku uzeo punu čašu vode.

Podigao ju je uvis kako bi svi mogli da je vide, a zatim upitao:

- Šta mislite koliko je teška ova čaša?

- 50 gr…100 gr… 125 gr… – nagađali su studenti.

- Istina je, u stvari, da ni ja ne znam. I dok je NE izmerimo, ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. - Ali ja sam hteo da vas pitam nešto drugo. Šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta?

- Ništa! – odgovorili su studenti.

- Dobro. A šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu ceo sat? – ponovo upita profesor.

- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.

- Tačno. A sada, šta će se dogoditi ako je držim ovako ceo dan?

- Zbog takvog napora ruka će početi mnogo da vas boli. Moguće je da će vam se ukočiti mišići, a možda će vam se ruka čak i paralizovati i vrlo je verojatno da ćete morati hitno da odete lekaru.

- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to događa, što mislite da li se promenila težina čaše?

- Ne! – odgovorili su svi u glas.

- Pa šta je onda uzrok boli u ruci i grčenju mišića?

Studenti su bili zbunjeni. Situacija je ličila na zagonetku i svi su počeli da traže odgovor.

- Šta treba da učinim kako bih se oslobodio boli i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.

- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.

- Daaaa, to je to! To je odgovor! Pustite čašu! – poskočio je profesor. – To isto se događa i s vašim problemima u životu i s vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ničega neispravng ni pogrešnog. Ali ako ih zadržavate u svom umu neko duže vreme, osetićete BOL. A ako to radite dugo, predugo – osećaćete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju da radite ništa drugo. Vrlo je važno da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u svojim životima i izvodite zaključke iz njih, no još je važnije da znate kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana, tj. da ih pustite da padnu prije nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštediti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi sveži, vedri i odmorni. Osećaćete da ste ispunjeni novom snagom i s lakoćom ćete svladavati sve životne izazove, bez obzira u kakvoj se situaciji našli.

I zato, pustite času da padne svakoga dana!

autor nepoznat


Излазим напоље и као сваки добар домаћин вучем за собом лопату. Меркам тротоар: докле је моје, а одакле је комшијско, постављам невидљиву границу и крећем да чистим снег. Чек`! Још мало провере... Ипак се померам још метар напред. Да, одавде је моје. И, што бих ја чистио туђе....?

Чујем комшијску капију. Излази комшија; и он за собом вуче лопату. На његово кратко: „Добро јутро!“, одговарам „истом мером“. Зауставља се на једно метар од мене. Чистим, и прву линију без снега остављам као под конац. Испод ока гледам комшију. Видим и он нешто мери, завиркује и нишани. Напокон, и он нађе неку своју невидљиву границу. Снажним ударцем лопатом о снег даје ми до знања да је "граница" баш ту - метар и по од мене. Не хајем много за његов гест. Нисам ни ја од “јуче“ па да не знам где је "граница". Видим, и он ставља прву линију под конац.

Окрећемо један другом леђа и крећемо свако ка свом делу! Сваким кораком све смо даље и даље. Само су лопате причале.

По завршеном послу, на улазним вратима сударам се са ћеркицом добро обученом за први снег.

- Тата, идем напоље да се играм... Опааааа! Ал’ је нападаоооо!

Улазим, размичем завесу и кроз прозор гледам онај “ничији“ бели део тротоара оивичен "границом" црног асфалта. Не, ја га нећу чистити! Случајно погледах у комшијин прозор; тамо се завеса врати на своје место. Вратих и ја моју!

Након два сата моја ћеркица улази у кућу. Хвата ме за руку; видим осмех среће и задовољства на њеном лицу. Излазим на улицу, видим, и комшију његов мали синчић вуче за рукав. Тамо, на оном ничијем делу, имам шта видети. Тако великог и лепог Снешка Белића ја невидех одавно! На Снешку, капа од малог Уроша, око врата Миличин шал, нос од шаргарепице, очи лоптице скочице, наша метла и њихова лопатица.

- Прелепоооо! - излете реч усхићења комшији и мени у исто време. Као по неком договору.

- Хвала вам што сте оставили овај део неочишћен – рече моја Милица.

- Хвала вам што сте мислили на нас – рече комшијин Урош.

Комшија и ја се ни не погледасмо. Можда од срамоте... Можда због новог најављеног снега и нових „граница“... Можда и због зима које ће нас тек задесити.

Или због наше паметне деце.

Зато, пустимо нашу децу да се играју без “наших граница”!!!

аутор: Сомии