субота, 12. фебруар 2011.



ADA CIGANLIJA
odlomak iz romana"Povratak kosave u Beograd"

14. август 1997.

Кад се помене Aда, већина прво помисли на језеро, купање. До сад сам и ја одлазио само зато.

Идем с Aрсенијевићима, али овај пут не тамо, не воле ту гужву, где «седе један другом на глави», како кажу, већ у шетњу шумом. Зађемо мало дубље, у неуређенији део. Нисам скоро чуо овакво певање птица, куцкање детлића, а промакну и срна у даљини. Кажу, има и зечева, многих врста биљака и гљива... Ових око 160 ha још нетакнуте шуме им је последње уточиште.

Успут сазнајем, из занимљиве историје Aде, почев од самог имена.

Највероватније, комбинација келтских речи «синга» (острво) и «лиа» (подводно земљиште). Временом је израз промењен у Циганлија. У давна времена, представљала је удаљену периферију. Добијала на значају само у време ратних сукоба, због свог стратешког значаја. Један од најранијих записа ратних дејстава на Aди Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Aди) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда.

Други интересантан запис потиче из 1788. кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом,био смештен на Aди. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, «фрајкори», чији су припадници били Карађорђе, Aлекса Ненадовић, и друге потоње вође и хероји српских устанака.

После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Aду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу. Књаз Милош, погубивши, како се зна, обојицу, прогласи Aду за «државно добро».

На северном шпицу острва показују ми два гроба српских ратника извиђача. Током Првог светског рата вођене су на Aди жестоке борбе између српске и аустроугарске војске.

Прво Европско првенство у веслању, 1932. На Aди изграђене трибине за око 2500 људи.

Чује се звук који подсећа на хук из дубине шума

unikatni mali beogradjani

pticica_zima_450

Грицко, Гринго, Орион, Истинољуб, Лењин, Јеленче, Малибор, Јесењин, Витаминац... нису имена из бајки, него дечака који су прошле године рођени у престоници.Међу „принцезама” посебно су се истакле Богородица, Чајка, Одисеја, Палома, Небодерка, Утијеха, Пепељуга, Бубица, Цурица, Детелинка, Хера...

Оно што спаја ове мале Београђане је – јединственост њихових личних имена. Нико сем њих у главном граду не зове се тако!

Протекле године, према подацима Градског завода за информатику и статистику, само по једна престоничка беба добила је овакво несвакидашње име. Она ипак нису погрдна нити се косе са обичајима, тако да су захтевима родитеља матичари могли и да прогледају кроз прсте. Било јепредлога којe су морали да одбију. Када је отац желео да свог првенца назове по Петру Другом, у општини Савски венац нису могли да одобре његов необични предлог. Није у складу са нашим обичајима, нити се отац тог малишана зове Петар, образложила је Милица Новаковић, шеф одсека за лична стања грађана општине Савски венац. Недавно је на врата матичара закуцао и брачни пар који је желео да се њихово дете упише у књиге као Обилић. Посаветовали су их да то име није у интересу детета, као и да није у складу са овдашњом традицијом, родитељи су били упорни па је име ипак уписано.

Да се детету не сме дати погрдно или име које није у складу са обичајима средине, прописује Породични закон. У таквим ситуацијама матичари се не налазе често, али су ипак уписали неколико необичних имена – Водан, Опролећована и то неколико пута, Киша... Роми често дају малишанима имена из популарних ТВ серија, тако да улицама главног града шетају Шехерезаде... Недавно је уписан и Марадона. Онур за сада није дошао на дневни ред, барем не у овој општини.

– У Србији није уобичајено да је име дуже од две речи, мада то закон није забранио, јер можете детету дати име и од три речи. Са презименом онда имамо четири речи па су родитељи у законској обавези да се изјасне којим ће се личним именом дете служити у правном саобраћају – објашњава Милица Новаковић.

Свака особа старија од 15 година може да промени своје име и презиме, без ичије сагласности, при чему је дужна да матичној служби достави крштеницу, уверење о држављанству, потврду да није осуђивана и уверење да је измирила порез. У искуству матичара међутим нема толико примера када неко жели да промени лично име, јер суграђанима чешће смета презиме.

Из Завода за статистику поручују да у Београду постоји много особа са јединственом комбинацијом имена и презимена. Неки од њих су Сретеније Зоркић, Јошко Чолаковић, Пива Гроздановић, Миомир Ђурђевић, Ненад Гмизић, Реља Турудић, Борис Бањевић, Марија Шасивари, Милица Папуга... У главном граду живи само по један мушкарац који носи презиме Оплакан, Марс, Чорба, Поправак или Послушни, док су градске даме власнице уникатних презимена Барјактар, Баснић, Беч, Бистрица, Календар, Калуђер...

М. Р. Б.

објављено: 29.01.2011

Нема коментара:

Постави коментар