субота, 12. фебруар 2011.

Svaki kraj je jedan novi pocetak

child_500

Сећам се, што кажу, као да је јуче било...

Стајао сам, те мајске ноћи, у кошуљи и ланеним бермудама, псовао кишу која је почела да пада, и чекао њу.

Каснила је, као и увек. У налету својих најсочнијих псовки чуо сам њено кикотање:

- Извини што касним, срећо – рекла је- морала сам да осушим косу!

Поново се насмејала. Орасположио сам се. Пољубио сам је у образ... Другарски...

Сели смо на нашу клупу. Било је крајње глупо и неоригинално што смо је тако звали, јер смо се познавали годину дана па те Нушићеве форе баш и нису ишле уз „децу“ од осамнаест лета.

Интензивно смо се дружили тек два месеца...или већ два месеца.

Причали смо, смејали се, гледали једно у друго...

Почело је да грми. Ухватила ме је за руку, чврсто. Главе су нам се приближиле. Промрмљала је: „Немој!“, а почео је пљусак. Као да ми је читала мисли, мада ми је деловала као да је и сама збуњена.

Стали смо испод неке терасе, како бисмо побегли од пљуска. Загрлила ме је, али...Нешто у мени ме је терало да подигнем главу. То исто нешто ме је вероватно натерало и да подигнем њену главу и да је погледам, некако другачије.

За ово следеће не знам да ли је нешто било криво, али знам да смо се љубили....На киши...Мало смо ћутали, мало се гледали, па мало опет љубили, све док није викнула: „Ово није у реду!“, и отрчала ка станици. Не знам зашто, али нисам пошао за њом, већ кући...

Назвао сам је. Рекла ми је да је покисла. Мало ми се извињавала, а онда ми је рекла: „Више никад неће бити као пре, знаш?“

Занемео сам. Наставила је да прича: „Нећемо моћи да се виђамо неко време, али...Дођи ми на матуру! Осмог! То је за десет дана!“

Спустио сам слушалицу. Нисам је звао, није ме звала тих десет дана.

Тог осмог јуна сам сео у аутобус, изашао на следећој станци, отишао у кафану и напио се као никада до тада.

Од тад се више нисмо ни чули ни видели, а ево, прошло је петнаест година. Ни следећег осмог јуна, а ни оних четрнаест после тог, нисам заобилазио кафану.

Осми јун је био крај са њом и почетак без ње...

Војислав Драговић, 4/4, шк. год. 2009/2010.

***

Да ли сте се икада запитали колико људи, ствари, пријатељстава, љубави је остало иза нас? Како време неумитноо тече и односи драге успомене? Колико смо прилика пропустили, времена изгубили, поред колико ствари смо прошли узимајући их здраво за готово? Колико смо промена доживели, а нисмо их искористили за неки нови, бољи почетак?

Сваки крај јесте нови почетак, јер крај није завршетак свега, већ почетак неког новог периода, односно стазе у животу. Након сваког краја остају забележени у нама слике, мириси и звуци, да их заувек памтимо као драго сећање, тугу или животну лекцију.

Кажу да све док постојимо у нама живе и наша сећања. Она су наше звезде водиље које нам помажу да лакше прихватимо промене, нове људе, нове ствари, нове прилике или нас пак уче да се боримо за своје циљеве.

А онда, када крај уступи место почетку, у њега улазимо зрелији и богатији за још једно искуство и спремнији да се боримо са свим изазовима које нам живот намеће. Можда, да се ми питамо, до краја не би ни дошло, али живот је тај који нас тера да се прилагођавамо, боримо, опстјемо и изнова нам даје шансу да надокнадимо пропуштено, стекнемо жељено и повратимо изгубљено.

Из страха и незнања, сами се ретко одлучујемо на нове почетке иако нам они доносе још много драгих људи, нових пријатељстава, љубави, нових победа и прилика које ћемо, поучени искуством, знати боље д искористимо.

У вртлогу страха, наде, ишчекивања, несигурно корачамо путем који води из познатог у непознато, путем поплочаним амбицијама, жељама и идеалима, путем који нас можда овди у неко боље сутра.

На крају, када се моја генерација растаје и када широм отварамо врата зрелости и света одраслих, када свако од нас бира властити пут, у потрази за срећом, остаје нам бар да се надамо да ће се ти путеви једног дана поново укрстити.

Александра Граховац, 4/9

***

Јуна 2010. испратисмо још једну генерацију. Бивши ученици посташе студенти, а у мојој „архиви“ осташе неки њихови задаци.

Занимало ме је како размишљају о крајевима и почецима и добих многе занимљиве одговоре. Данас прилажем два.

Аутор првог задатка, Војислав, тренутно је студент новинарства, а аутор другог, Александра, студент економије.

Нема коментара:

Постави коментар