среда, 27. април 2011.

                                      BAJKA O VETRU


          Biser princeza i car vetrova






bila jednom jedna kineska princeza,lepa a toliko malena da su joj dali ime Biser. Roditelji su je mazili.pazili i cuvali u kutiji od zada jer su se plasili da ce se tako mala izgubiti.Nikome je nisu pokazivali plaseci se da ce je neko ukrasti.
Jednoga dana,princeza koja je bila radoznala i kojoj je bilo jako dosadno - iskrade se iy svoje kutije da bi prosetala po dvorcu.Mnogo koraka je morala naciniti da bi izasla iz sobe:bilo joj je potrebno mnogo snage da bi otvorila vrata koliko da se provuce...i bila je zadivljena onim sto je oko sebe videla.Posle nekog vremena stigla je do prozora i zagledala se u nebo i zvezde.U tom trenutku opazi je car vetrova i odmah se zaljubi u nju.Prvo je hteo da je jednostavno ponese sa sobom,ali se-ocaran njenom neobicnom lepotom-predomislio,prisao joj sasvim blizu i sapnuo na uho da je najlepse stvorenje koje je ikad video.Prinzeza nije znala ko joj sapuce jer je Car vetrova bio u svom nevidljivom obliku.Pitala je:"Ko si ti?Pokazi se".Car vetrova je bio div, i nije zeleo da svojom velicinom uplasi tako krhko bice.Odgovorio je:"Ja sam Car vetrova,i gospodarim svim vetrovima.Mogu da milujem obraze,ili da cupam stabla,zavisno od toga kakve sam volje.Bojis li me se?" 
"Ne bojim se promenljivosti"-odgovorila je princeza,ocarana njegovim sapatom.
"Ogroman sam"rekao je Car vetrova,"mogao bih te slucajno oduvati ako samo malo pojacam sapat."
"Ne bojim se",opet odgovori princeza."Da si hteo da me oduvas,to bi i ucinio.Ti si dzin,ja sam majusna-zar ima neceg loseg u tome?"
Car vetrova se zamislio.Zaista mikada nije sreo takvu princezu."Hoces li da se udas za mene?"pitao je.
"Hocu".
"Iako sam dzin promenljive cudi?ako smo iz razlicitih svetova?"
"Nosices me stalno sa sobom i tako cu uvek biti u tvom zagrljaju.A cud...ve je podlozno promenama,pa i cud.Ako sam ove veceri uspela da je ublazim,to znaci da mogu i ovako malena da ukrotim Cara vetrova.Bicemo dva sveta u jednom.Sta vise jedna princeza moze pozeleti od toga?"
Nakon toga car vetrova uze princezu u narucje i odnese je u svoje carstvo




                                


                 LEGENDA O MALOM ZUTOM CVETU




                                        ovo je indijska legenda koja prica o malom cvetu koji je cvetao samo jednu sezonu i onda bi uvenuo.Kada je jedan od posetilaca usao u ovu bastu gde se nalazio mali zuti cvet on je slusao samo zalbe.Na primer,mango je rekao da bi radije bio kokosova palma nego sto je mango,Zasto?Zato sto je celo palmino drvo korisno-plod,lisce,grane i stablo.
A kokosova palma zavidela je mangu,zato sto je njegov plod jako skup i za velike novce se izvozio iz Indije.Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu i svaka od njih je mislila da je druga biljka lepsa i vise vredna.Pogled posetioca koji je slusao samo zalbe,zaustavio se na malom zutom cvetu koji je veseo cvetao u sred baste,sagao se i upitao ga:"Zasto se i ti ne zalis kao i svi ostali?"Cvet je odgovorio:"Pa i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se leluja na vetru.Pozeleo sam i da donosim divne,socne plodove kao mango.Ali tada sam shvatio da je Bog zeleo da budem kokosova palma ili mango,on bi to tako i napravio.Medjutim on je zeleo da ja budem mali zuti cvet,pa zato i ja zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikada postojao.
                    
                                    
                        MOJOJ DECI
idi smireno kroz buku i uzurbanost i seti se mira koji mozes naci u tisini i koji te ceka...budi u dobrim odnosima sa svim ljudima koliko je to moguce.Govori istinu smireno i jasno i slusaj druge dok pricaju,cak i one za koje mislis da su glupi i neuki,i oni imaju svoju pricu,pricu koju pise zivot.
Izbrgavaj bucne i osobe sklone nasiulju,one predstavljaju teret duhu.Ako poredis sebe sa drugima mozes postati ogorcen ili ponosan,jer ce uvek biti onih koji su bolji ili gori od tebe.Raduj se svojim planovima i dostignucima.Budi oprezan u svetu,u kontaktima sa ljudima,jer svet je pun prevara,ljudi su spremni na sve da bi dosli do svojih ciljeva...i nikada ne budi takav dete moje.Budi ono sto jesi,budi svoj!!!Ne budi podrugljiv ni prema drugima,ni prema sebi ni prema ljubavi...ljubav moze da te razocara,rastuzi ali ona je vecna kao sto su vecne zvezde..i kad mladost polako krene da ti okrece ledja ne tuguj previse.potrudi se da je sacuvas u svom srcu,u svom secanju ...i gordo docekaj dane zrelosti,lepi su ,veruj mi kad ti majka tvoja kaze.Postaces iskusan,smiren i cvrst a ujedno blag prema sebi i drugima...Budi u skladu i miru s Bogom ma kako ga zamisljao.Uvek trazi njegov blagoslov i postuj svoju veru kao i veru drugih...moli se za sve ljude ovoga sveta,moli se za celu planetu i znaj da postoji jos neko ko to isto radi i moli se za tebe.Budi jake volje i vere,zadrzi mir u svojoj dusi i budi srecan dete moje,a sreca je tamo u tvojoj humanoj dusi i znaj da na ovom svetu postoje dobri ljudi.Treba ih samo prepoznati i tada kada ih upoznas cuvaj ih,pomazi im,razgovarajte,druzite se...lepo je ziveti
voli vas vasa mama

уторак, 26. април 2011.



Drzite ono sto volite,jer tek kada nesto izgubite shvatite koliko vam je stalo do toga.A onda mozda bude kasno,na zalost.Treba znati drzati svoju srecu u ruci,cuvati je ali ne stiskati je mnogo,jer moze da procuri kroz prste kao pesak i odeeeeee a nama ostavi trag na licu i trag na srcu...to se tuga zove

недеља, 24. април 2011.

NEKA SVETLOST PRAZNIKA NAD PRAZNICIMA NADVLADA SVAKU TAMU,POKAZE  NAM PUT SPASENJA I PORED SVIH ISKUSENJA KROZ KOJA PROLAZIMO.NEKA NAM ULIJE SNAGU DA NADJEMO PUT KA POKAJANJU,PRASTANJU,LJUBAVI I DUHOVNOM PREOBRAZENJU.
SVIM PRIPADNICIMA PRAVOSLAVNE I KATOLICKE VEROISPOVESTI SRETAN PRAXNIK










i prodje veliki petak.kao i svake godine maksimalno sam se potrudila oko farbanja jaja na opste veselje moje,vise ne tako male dece.evo sad cu vam stavite slike da vidite kako izgledaju uskrsnja jaja i slavlje u nasem domu.za sutra pripremam svecanu trpezu i pravo da vam kazem najvise od svih nasih praznika volim Uskrs i Bozic
evo i slika gde sam oslikala nasa vec tradicionalna jaja-klovna,zeca,kralja...




HRISTOS VOSKRESE I RADOST DONESE SVIM MOJIM PRIJATELJIMA



НА ЗДРАВЉЕ И СПАСЕЊЕ ПРИЧЕСТ ДРАГЕ СЕСТРЕ И БРАТИЈО...НЕК СВАКОМ У ПОНОЋ ИЛИ СУТРА НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ БУДЕ ЈОШ ЛЕПШЕ НЕГО МЕНИ ДАТОЈ У ИНСПИРАЦИЈИ ПРЕ једно 9г.СХВАТИЋЕ ТЕ АЛЕГОРИЈУ НАДАМ СЕ...
(deo iz prvog romana u prozi-наслов: ЖЕЂ ЉУБАВИ)
Svanulo je.Probudih se od sebe.Kroz šumu krenusmo.Modra beše u jutarnjoj lepoti!Vlaga se skupljala po cipelama.Rosa svetlucaše u nepokošenoj travi.Dugo smo išli,čas penjući se uz padine,čas spuštajući i gazeći utabane staze koje prvo napraviše životinje,pa ljudi zatim ugaziše i proširiše.Drveće nas je krilo od sveta,i ptica tek po koja nas je videla.Dugo smo hodali!Kroz ovakav predeo,čini ti se da je duže nego obično, tajanstveno,nedostižno.Za nas još čudnije,da nam niko nije pominjao,ovaj doživljaj da nas,snaći će!
Misli su zaokupljale o svakodnevnim sitnicama i povratku,o pripremama za velike životne stvari.O pregršt obaveza,o tome kako mi baš one,oduzimaju koncentraciju da se posvetim,uvek i do kraja,stvaranju kreativnih znamenja,o tihom životu uz sve to.O svemu što će doći,i što prođe.Ne isključuje se desni korteks u glavi,jer uvek traži sintezu svega što se u njemu nezavršeno nalazi.Leva misli,razvija,gomila reči,logikom vezuje,preračunava se desna odgovara,iznalazi,smiriti se ne može dok ih ne nađe.Ritam,ritam potrebuje.
Ugledah je!Beše mala i lepa,utopljena u prirodu,oko nje blistalo u zelenosti svojoj.Od drveta, stamena,udobna i mala.Čini mi se,metuzalemski stara,iako spolja obnavljana.Došlo mi da je poljubim ko najrođeniju dugo nevidjenu familiju.Zvala me opčinjeno da stupim u nju.Prizvala jecajem andjeoskog miloglasja.Uđoh,treperavo,te spustih glavu,ne usudivši se pogledati oko sebe,od koncentracije prisutnosti vremena koje stoji,ne miče se.Ni ne sećah se svojih misli,ničeg više,sve tu,nalazilo se.I juče,i sećanje na budućnost.Sve u jednostavnosti jednoće,prisutnosti sveobuhvatne.Iz mene kao da izviraše potreba,za ispunjenjem,s višim i jačim no što i u jednom ljudskom biću ikad postojaše.
Puž iz kućice što izašao izlete i oslobodi se.Pohita za čim žudnjaše,tragajući da čuje,vidi,omiriše,šta li to je!Pokloni se duboko,srce ustreptalo mu je,oseti početak nečeg,što kad pesma prestane znaće doživeo je.Ču se,prvi stih,u slavopoju najlepšeg instrumenta što ikad stvoren,glasa pevača grla što skale su mu poznate.Neko pevao je.A duše naše treperele,puževe antenice na kom oči behu izvijale,a vitko telo snažilo u stajanju van kućice.
Čudesne li lepote oko nas,neizrecivo iskazane,rečima teško objašnjive,čulima mirisne,najlakše srcu shvatljive.Prisutan tu je.Kucao snažno,a tiho na vratima istog.Rešen, samo našom voljom i priznanjem potrebe da udje.Kako lepo s njim u dodiru biti je.Celog prožme..Uznese.Ispita,dok sopstvene oči gledaju sebe.Osećanja ushite,bol zapeče,setiš i onog što sakrio od sebe.Rana solju usklikne,vrisne,shvati,stiša.Lečiš.Zdrav postaješ.Ničeg sem tebe i celog sveta tvoj sadržaj je.
Nešto nestvarno useljava se.Shvataš, bez kog,postojanje ne priznaje tvoje se.Svi trebaju i bez njega smisao ničeg nije.Samosvest o svetu,nutrina puževe kuće postaje.Sigurnost ne dvojivo vezana,ne napušta te.Lomi te lagano,na sve pristaješ.Želiš oslobodjenje,trivijalnost stvarnosti odbija se.Srž spoznaješ.Života lice i naličje ne plaše te.Vrednost čovečanstva i zov čuješ,ništa van sabornosti življenja,večno biti nemoguće je.
Pesmu čuješ.Pogledaš oko sebe, u zanosu svi tebi se čine.Realnost vas drži i veže,ničeg ovde imaginarnog nije.Sve pravo, izistinsko,bolji no išta,ikad beše.Glas tvoj pevati počinje.Jecaji jeke od tebe izlaze.Jecaji jeke,sloboda moja je.Jecaji jeke,ovde nebo je.Čudih se prvomahno,tad smelo stupih i neiskazljive radosti u mene useliše.
Pevaš,pevam i ja čujete li me.Ode životu čarobnom od mog bića izlaze.Čujem i vas hrabre,pomalo stidljive.Za slobodu, hrabrost potrebuje.A ljubav strah odagnjuje.Ko jedan glas čujemo se.Pratimo Pevača što uzdah poznaje.Što čisto grlo u njem‘.Iskustvo vekova iz njeg‘ huči i čuje se.Milozvučno pesme,bića naša lome.
Puževo gipko i kruto telo,postaje mekše i savitljivije.Opustilo od kad ceo izadje iz kućice.Tu sam. Plovim, mirišem kedrove grede,osluškujem tajne srca koje odabrani pre mene vekovima ovde ostaviše.Zov daljine čujem,sećanja budućnosti čekaju me.Tajna još po koja čeka me.Srce slomih,sretoh čoveka glave bele,odoh,i rekoh mu sve.
Čudim,a opet sve nekako jasno.Nov postadoh,sveg starog oprostih,obrazih,novo žitejskoje.U meni raste,lice postaje svetlije.
Puževi spustili antenice,kućice,prazne ostadoše.Događa nešto.Svet i sebe u dimenziji realnosti u nama i oko nas prisutan je.Pevam, pevam iz sveg grla,tihim glasom koji budi mrtve.Dodje novo,pravo,u čemu seme pšenice rodne,živo je.Tajne neba slavimo,pesmu nad pesmama pevanje,ovde u nas useli ono se.
Čašu zlatnu kojoj klanjam se,gledam i radujem joj se.U njoj osećam,najvažnije nalazi se.U njoj ljubav neiskazna,s dobrotom duše pomešana.Njoj slobodno pristupajte.
Reči vredne iz usta izlaze.Koraci lagani,primiču joj se.Srce treperi,hrabrost useljava se.Prilazim Tebi,okrepi me.Sve u Tvojim sigurnim rukama nalazi se..
Stadoh,u kolenima savih se,pognuh,da sadržaj čaše primim.
Ozarih se.O, lepote,o dobrote o ljubavi presvete.
O,nebesa hvala,za dar što sad,spoznala malenkost moja,napokon jeste.







четвртак, 21. април 2011.



zvuci pomalo blesavo, ali sve vise mi se cini da sam svoj zivot (zaista) pocela da zivim od momenta kada sam postala mama...
nekako se tek sad osecam celovito, divno, srecno... osecam da je moj zivot - moj... i u njemu uzivam svakog bogovetnog dana - sve manje se plaseci, sve vise grabeci ono sto mi pripada, sto sam zasluzila... sve vise voleci sebe... sve vise verujuci u sebe... jer sada se vidim novim ocima - ocima roditelja,ocima majke...
i ne znam zbog cega imam potrebu da se unapred izvinem svim ljudima ciji sam vazan deo oduvek bila (i ciji cu ostati) kad znam da je to sto cemo provesti zivot zajedno jedna sasvim prirodna stvar...porodicni zivot
dok nije bilo vas i ja sam bila necije dete i ja sam bila neciji udah a onda... pupcana vrpca sa svim onim sto je bilo ranije je presecena i vi ste postali moj svet u kom disem, zivim, postojim... moj stvarni zivot.da,moj stvarni i jedini zivot ste vi...moja deca



недеља, 17. април 2011.


"odrasle osobe vole brojeve.Kada im pricate o nekom novom prijatelju,nikada vas nece zapitati o onome sto je bitno.Nikada vam nece reci:Kakava je boja njegovog glasa?Da li skuplja leptire?Nego vas pitaju:"Koliko mu je godina?Koliko ima brace?Koliko je tezak?Koliko zaradjuje njegov otac?"Tek tada smatraju da ga poznaju.Ako kazete odraslim osobama,"video sam jednu lepu kucu od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu...",one nisu u stanju da zamisle tu kucu.Treba im reci:"Video sam kucu od sto hiljada franaka."Tada ce uzviknuti:"Kako je lepa!"

Mali princ



danas su Cveti i vracaju se secanja


четвртак, 14. април 2011.


Nisam ljubomorna ni na koga. Naprotiv,kad je neko bolji od mene divim mu se. Nikoga ne mrzim,samo neke osobe vise volim, neke manje. Ne zanima me tudji zivot, jer mi je dovoljan moj. Ne volim da imam neprijatelje, a prijatelji su mi nesto najvrednije. Ne volim svakog, ali za one koje volim zivot dajem. Osoba sam. Gresim. Ali ipak volim zivot, jer je jedan, jedini...I svi pricaju da me znaju a znaju mi samo IME



уторак, 12. април 2011.


♥♥♥

Živela sam na mestu gde planinski venci zorom,
okupani Suncem ljube nebo,
gde postoje vile i prinčevi,
gde se ljubav rađa pogledom i nikada ne umire,
gde sreća nikada ne prestaje.
Danas, živim u nekom drugom svetu,
gde zore više nisu tako lepe,
gde vile i prinčevi postoje samo
ako ih mi stvorimo,
gde se ljubav radja pogledom,
a umire prvim poljupcem,
gde je za sreću potrebno mnogo, mnogo više...
Naučila sam da ljudi nisu dobri koliko su lepi,
da pogledi ne znače ljubav,
i sve hladne noći, i sve Suncem okupane zore
koje sam sama pozdravila,
učinile su me ovakvom kakva jesam
i možda bih drugačija i bila bolja
ali takva sam kakva sam,
prokleta sanjarska Duša,
zarobljena u pogrešnom svetu,
rođena u pogrešno vreme.
Ipak, ne bojim se nežnosti niti ljudi,
ne bojim se staviti svoje Srce na kocku
i kao dar pokloniti ljubav,
ne bojim se tražiti previše
i sanjati nemoguće...
Ali bojim se mraka i grmljavine,
istine da više nikada, ništa neće biti kao pre.
A ti, pre nego što okreneš
još jednu stranicu u svom životu,
pre nego što usnama dotakneš neke druge usne,
seti se kako su ti obrazi goreli pod mojim prstima
i kako sam volela tvoje oči...
Seti se poslednjih reči napisanih
i jedne slane kapljice
koja je skliznula niz moj obraz
i pala negde na sredinu lista,
zamrljala dva slova,
kao dokaz da dvoje ljudi koji su tu pisali
više nikada neće postojati...i ne postoje...
Seti se praznih reči i poslednjih uzdaha
koje sam pustila za tobom u jednoj noći
kada si rekao da je kraj...
Seti se da i ja mogu biti srećna,
da znam, da nisam samo ja taoc vremena
za kojim toliko čeznem...
Samo se ponekad seti...
A znam, da hoćeš..
Mene je nemoguće zaboraviti....