недеља, 24. април 2011.




НА ЗДРАВЉЕ И СПАСЕЊЕ ПРИЧЕСТ ДРАГЕ СЕСТРЕ И БРАТИЈО...НЕК СВАКОМ У ПОНОЋ ИЛИ СУТРА НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ БУДЕ ЈОШ ЛЕПШЕ НЕГО МЕНИ ДАТОЈ У ИНСПИРАЦИЈИ ПРЕ једно 9г.СХВАТИЋЕ ТЕ АЛЕГОРИЈУ НАДАМ СЕ...
(deo iz prvog romana u prozi-наслов: ЖЕЂ ЉУБАВИ)
Svanulo je.Probudih se od sebe.Kroz šumu krenusmo.Modra beše u jutarnjoj lepoti!Vlaga se skupljala po cipelama.Rosa svetlucaše u nepokošenoj travi.Dugo smo išli,čas penjući se uz padine,čas spuštajući i gazeći utabane staze koje prvo napraviše životinje,pa ljudi zatim ugaziše i proširiše.Drveće nas je krilo od sveta,i ptica tek po koja nas je videla.Dugo smo hodali!Kroz ovakav predeo,čini ti se da je duže nego obično, tajanstveno,nedostižno.Za nas još čudnije,da nam niko nije pominjao,ovaj doživljaj da nas,snaći će!
Misli su zaokupljale o svakodnevnim sitnicama i povratku,o pripremama za velike životne stvari.O pregršt obaveza,o tome kako mi baš one,oduzimaju koncentraciju da se posvetim,uvek i do kraja,stvaranju kreativnih znamenja,o tihom životu uz sve to.O svemu što će doći,i što prođe.Ne isključuje se desni korteks u glavi,jer uvek traži sintezu svega što se u njemu nezavršeno nalazi.Leva misli,razvija,gomila reči,logikom vezuje,preračunava se desna odgovara,iznalazi,smiriti se ne može dok ih ne nađe.Ritam,ritam potrebuje.
Ugledah je!Beše mala i lepa,utopljena u prirodu,oko nje blistalo u zelenosti svojoj.Od drveta, stamena,udobna i mala.Čini mi se,metuzalemski stara,iako spolja obnavljana.Došlo mi da je poljubim ko najrođeniju dugo nevidjenu familiju.Zvala me opčinjeno da stupim u nju.Prizvala jecajem andjeoskog miloglasja.Uđoh,treperavo,te spustih glavu,ne usudivši se pogledati oko sebe,od koncentracije prisutnosti vremena koje stoji,ne miče se.Ni ne sećah se svojih misli,ničeg više,sve tu,nalazilo se.I juče,i sećanje na budućnost.Sve u jednostavnosti jednoće,prisutnosti sveobuhvatne.Iz mene kao da izviraše potreba,za ispunjenjem,s višim i jačim no što i u jednom ljudskom biću ikad postojaše.
Puž iz kućice što izašao izlete i oslobodi se.Pohita za čim žudnjaše,tragajući da čuje,vidi,omiriše,šta li to je!Pokloni se duboko,srce ustreptalo mu je,oseti početak nečeg,što kad pesma prestane znaće doživeo je.Ču se,prvi stih,u slavopoju najlepšeg instrumenta što ikad stvoren,glasa pevača grla što skale su mu poznate.Neko pevao je.A duše naše treperele,puževe antenice na kom oči behu izvijale,a vitko telo snažilo u stajanju van kućice.
Čudesne li lepote oko nas,neizrecivo iskazane,rečima teško objašnjive,čulima mirisne,najlakše srcu shvatljive.Prisutan tu je.Kucao snažno,a tiho na vratima istog.Rešen, samo našom voljom i priznanjem potrebe da udje.Kako lepo s njim u dodiru biti je.Celog prožme..Uznese.Ispita,dok sopstvene oči gledaju sebe.Osećanja ushite,bol zapeče,setiš i onog što sakrio od sebe.Rana solju usklikne,vrisne,shvati,stiša.Lečiš.Zdrav postaješ.Ničeg sem tebe i celog sveta tvoj sadržaj je.
Nešto nestvarno useljava se.Shvataš, bez kog,postojanje ne priznaje tvoje se.Svi trebaju i bez njega smisao ničeg nije.Samosvest o svetu,nutrina puževe kuće postaje.Sigurnost ne dvojivo vezana,ne napušta te.Lomi te lagano,na sve pristaješ.Želiš oslobodjenje,trivijalnost stvarnosti odbija se.Srž spoznaješ.Života lice i naličje ne plaše te.Vrednost čovečanstva i zov čuješ,ništa van sabornosti življenja,večno biti nemoguće je.
Pesmu čuješ.Pogledaš oko sebe, u zanosu svi tebi se čine.Realnost vas drži i veže,ničeg ovde imaginarnog nije.Sve pravo, izistinsko,bolji no išta,ikad beše.Glas tvoj pevati počinje.Jecaji jeke od tebe izlaze.Jecaji jeke,sloboda moja je.Jecaji jeke,ovde nebo je.Čudih se prvomahno,tad smelo stupih i neiskazljive radosti u mene useliše.
Pevaš,pevam i ja čujete li me.Ode životu čarobnom od mog bića izlaze.Čujem i vas hrabre,pomalo stidljive.Za slobodu, hrabrost potrebuje.A ljubav strah odagnjuje.Ko jedan glas čujemo se.Pratimo Pevača što uzdah poznaje.Što čisto grlo u njem‘.Iskustvo vekova iz njeg‘ huči i čuje se.Milozvučno pesme,bića naša lome.
Puževo gipko i kruto telo,postaje mekše i savitljivije.Opustilo od kad ceo izadje iz kućice.Tu sam. Plovim, mirišem kedrove grede,osluškujem tajne srca koje odabrani pre mene vekovima ovde ostaviše.Zov daljine čujem,sećanja budućnosti čekaju me.Tajna još po koja čeka me.Srce slomih,sretoh čoveka glave bele,odoh,i rekoh mu sve.
Čudim,a opet sve nekako jasno.Nov postadoh,sveg starog oprostih,obrazih,novo žitejskoje.U meni raste,lice postaje svetlije.
Puževi spustili antenice,kućice,prazne ostadoše.Događa nešto.Svet i sebe u dimenziji realnosti u nama i oko nas prisutan je.Pevam, pevam iz sveg grla,tihim glasom koji budi mrtve.Dodje novo,pravo,u čemu seme pšenice rodne,živo je.Tajne neba slavimo,pesmu nad pesmama pevanje,ovde u nas useli ono se.
Čašu zlatnu kojoj klanjam se,gledam i radujem joj se.U njoj osećam,najvažnije nalazi se.U njoj ljubav neiskazna,s dobrotom duše pomešana.Njoj slobodno pristupajte.
Reči vredne iz usta izlaze.Koraci lagani,primiču joj se.Srce treperi,hrabrost useljava se.Prilazim Tebi,okrepi me.Sve u Tvojim sigurnim rukama nalazi se..
Stadoh,u kolenima savih se,pognuh,da sadržaj čaše primim.
Ozarih se.O, lepote,o dobrote o ljubavi presvete.
O,nebesa hvala,za dar što sad,spoznala malenkost moja,napokon jeste.







Нема коментара:

Постави коментар