уторак, 12. април 2011.


♥♥♥

Živela sam na mestu gde planinski venci zorom,
okupani Suncem ljube nebo,
gde postoje vile i prinčevi,
gde se ljubav rađa pogledom i nikada ne umire,
gde sreća nikada ne prestaje.
Danas, živim u nekom drugom svetu,
gde zore više nisu tako lepe,
gde vile i prinčevi postoje samo
ako ih mi stvorimo,
gde se ljubav radja pogledom,
a umire prvim poljupcem,
gde je za sreću potrebno mnogo, mnogo više...
Naučila sam da ljudi nisu dobri koliko su lepi,
da pogledi ne znače ljubav,
i sve hladne noći, i sve Suncem okupane zore
koje sam sama pozdravila,
učinile su me ovakvom kakva jesam
i možda bih drugačija i bila bolja
ali takva sam kakva sam,
prokleta sanjarska Duša,
zarobljena u pogrešnom svetu,
rođena u pogrešno vreme.
Ipak, ne bojim se nežnosti niti ljudi,
ne bojim se staviti svoje Srce na kocku
i kao dar pokloniti ljubav,
ne bojim se tražiti previše
i sanjati nemoguće...
Ali bojim se mraka i grmljavine,
istine da više nikada, ništa neće biti kao pre.
A ti, pre nego što okreneš
još jednu stranicu u svom životu,
pre nego što usnama dotakneš neke druge usne,
seti se kako su ti obrazi goreli pod mojim prstima
i kako sam volela tvoje oči...
Seti se poslednjih reči napisanih
i jedne slane kapljice
koja je skliznula niz moj obraz
i pala negde na sredinu lista,
zamrljala dva slova,
kao dokaz da dvoje ljudi koji su tu pisali
više nikada neće postojati...i ne postoje...
Seti se praznih reči i poslednjih uzdaha
koje sam pustila za tobom u jednoj noći
kada si rekao da je kraj...
Seti se da i ja mogu biti srećna,
da znam, da nisam samo ja taoc vremena
za kojim toliko čeznem...
Samo se ponekad seti...
A znam, da hoćeš..
Mene je nemoguće zaboraviti....

Нема коментара:

Постави коментар