понедељак, 25. јул 2011.

Sreca






Jedna italijanska poslovica kaže: ,,Prosjakov san je da nađe blago, a san kralja je da nađe ljubav”
U svom eseju ,,Nelagodnost u kulturi” Frojd, između ostalog, kaže: ,,Moglo bi se reći da plan stvaranja sveta nije sadržao nameru da čoveku podari sreću. Ono što se naziva srećom, u najužem smislu te reči, potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi je mogućna samo kao epizodičan fenomen. Svako produžavanje situacije koju je priželjkivao princip zadovoljstva daje samo osećanje mlake ugodnosti. Mi smo stvoreni da možemo intenzivno uživati samo u kontrastu, a u jednom stanju vrlo malo. Na taj način su naše mogućnosti sreće ograničene već konstitucijom. S mnogo manje teškoća doživljava se nesreća”.
Ovaj, i jedan, mnogo kraći, Geteov citat, koji glasi: ,,Ne podnosi se ništa teže od niza lepih dana”, uvek su me bacali u najteža razmišljanja. Zašto sve tako brzo prođe, da ne kažem – mine? Postoji li zaista neki alhemijski način da zadržimo trenutak sreće? Postoji li način da prevarimo tu psihološku konstituciju po kojoj će sreća uvek trajati prekratko, a nesreća predugo? Ako se sa nekim naučnim stavom teško mirim onda je to ovaj da je sreća epizodičan fenomen. Uprkos tome što me život stalno uverava da je Frojd bio u pravu, ja stalno verujem da način prevladavanja ovog ukletog ustrojstva naše duše, ipak, postoji, samo ga ne nalazimo jer smo lenji, razmaženi, robujemo klišeima, imamo nerazumna očekivanja, ne razumemo sebe, sebični smo, uplašeni, nezreli... Sve mi optužbe na račun ljudskog roda padaju na pamet, samo da se ne pomirim sa Frojdovom tvrdnjom.
Jedna italijanska poslovica kaže:,,Prosjakov san je da nađe blago, a san kralja je da nađe ljubav”. I onda pomislim, možda se odgovor nalazi tu negde. Možda ne znamo šta zapravo želimo da nađemo. Da bismo našli sreću, možda bi prvo trebalo da spoznamo ko smo, pa iza toga da saznamo i šta je to što tražimo? U zemlji Srbiji većina će se, nažalost, lakše identifikovati sa prosjakom nego sa kraljem. I šta bi to, nadalje, trebalo da znači? Da su naši snovi o sreći ponajviše u vezi samaterijalnimi da dalje od toga ne treba ni da idemo? Šta su nam poručivali višedecenijski ,,usrećitelji naroda”? U vreme mog odrastanja, sreća je značila naći stalni državni posao i dobiti stan od firme. Ono sve posle toga se podrazumevalo. Šta je današnji ideal sreće, to baš nisam sasvim sigurna. Možda, dobiti zelenu kartu i otići iz Srbije? Ili proslaviti se ovde u jednom od tri moguća poželjna zanimanja (sport, šou-biznis ili marketing) i slikati se za tabloide na VIP žurkama? Ubosti pravu kombinaciju u kladionici? Legalizovati i uknjižiti stan u kome živimo već treću generaciju? Šta je, zaista, danas u Srbiji sreća?
Jedno znam, izlet u prirodi više se ne smatra srećom, kao ni dolazak cirkusa, ni pojavljivanje nove knjige, a po svemu sudeći ni dolazak leta nije baš neki provod. Možda se đaci raduju raspustu, ali osim njih, svi ostali su prilično ravnodušni. Ne samo ravnodušni, već i zabrinuti. Ko će sad da planira godišnji odmor? Da li vas više iko pita ono čuveno gde ćeš na odmor? A nekad je bilo obavezno, kao i pitanje gde ćeš za Novu godinu. Danas su, nekako, oba ta pitanja pomalo komična.
I šta ako ipak, drsko i samovoljno, uprkos svim javnim protivljenjima, uprkos mogućnosti da bude donesen još jedan glupi zakon po kome će sindikati smeti da štrajkuju samo unutar radnih prostorija, uprkos činjenici da vam se onaj ,,tamiflu”od 100 evra bajati u fioci, a niko neće da vam kaže zašto ste pukli poslednje pare za njega, ako uprkos svim nelogičnostima koje vas svakodnevno sapliću ipak odlučite da malo konzumirate i manifestujete sreću – ispašće (pazite šta vam kažem) da ste nepristojni i neuviđavni. Poenta sreće u Srbiji danas je to da je sreća skoro izjednačena sa nevaspitanjem.
Srećni ljudi ili nisu normalni ili rade nešto protivzakonito ili su nemoralni ili su, što bi rekao šarmantni predsednik, nepristojno bogati. Dakle, ako želite da u Srbiji živite prilagođeno, usaglašeno sa okolinom i da svoju mimikriju izvedete kako treba, žalite se! Kukajte. Jadajte se. Ni slučajno se nemojte naglas smejati, osim kiselo i s bolnom grimasom. Nemojte se prevariti da se obradujete jutru ili cvetu ili travi ili ptici. Strpaće vas u ludnicu ili u kolumnu dok ste rekli zen. Folirajte da ste zabrinuti i da vas više od svega interesuje na šta će da izađe ta stvar sa sandžačkom akademijom nauka i umetnosti. Vičite na svoju decu, ćušnite nogom svog loše vaspitanog psa. Sve ostalo neće baš biti lepo protumačeno i biće sumnjivo. Radujte se isključivo u tajnosti,u mraku i iza zaključanih vrata. Uostalom, ima li šta lepše od tajne sreće? Pa nema, naravno. To vam pričam sve vreme. Samo malo komplikujem, da ovi koji sve to analiziraju, ne provale o čemu ja to zapravo...
I tako, eto, znam da vam nije lako. A nije baš ni meni. Težak je taj život, zar ne?
Jelena Lengold
objavljeno: 01.07.2011.

Нема коментара:

Постави коментар